Umesto da istražuje što se događa nakon smrti, američki lekar Džejms L. Halenbek posvetio je godine proučavanju trenutaka neposredno pre i tokom smrti. Svojim istraživanjima otkrio je tačan sled, kojim čula prestaju da rade.Halenbek je profesor na Univerzitetu Stanford i dobitnik je brojnih prestižnih nagrada za sve svoje medicinske doprinose. Autor je nekoliko medicinskih knjiga, od kojih je najpoznatija “Perspektive zdravstvene nege”, piše msn.U svojoj knjizi Halenbek ističe važnost nege na kraju života i nastoji da poboljša kvalitet za svakog pacijenta.Smatra da je ključno da lekari razumeju što više o kratkom periodu pre smrti, uključujući i konačnost ljudskih čula. Halenbek je objasnio da je prvi osećaj koji napušta telo u približavanju smrti - glad ili apetit.Fiziološki, telo prepoznaje da više ne može apsorbovati hranjive sastojke iz hrane i da mu to uskoro neće biti potrebno.Osim toga, postoji i psihološki razlog za gubitak apetita pred smrt - telo se odriče zemaljskih potreba jer mu hrana više neće biti potrebna “za sledeće putovanje”.Nakon gubitka osećaja gladi, ljudi prestaju da osećaju i žeđ. Iako voljeni ili lekari mogu da ponude vodu kao oblik utehe ili prve pomoći, to više nije nužno. U ovoj fazi, telo usporava i uskoro će prestati da funkcioniše, te mu voda više nije potrebna jer njen zadatak - održavanje funkcionalnosti organizma – više nije relevantan.Telo, um i duša su duboko povezani na složen način. Kada se osoba približi smrti, često više ne može da govori, ali to nije nužno fizički problem. Medicinski, ljudi blizu smrti još uvek imaju sposobnost govora, ali mozak prestaje da šalje signale potrebne za govor.Halenbek smatra da je to način otpuštanja kroz prekid komunikacije sa živima.Nakon gubitka sposobnosti ili želje za govorom, vid počinje da bledi. Prizori postaju mutni, a mnogi uskoro vide samo prigušeno svetlo.Osim gubitka vida, mnoge osobe pred smrt vide nešto drugo. Ovo iskustvo varira - neki vide živopisne halucinacije, drugi vide voljene osobe koje su preminule pre njih, dok neki vide ples boja koje ih vuku napred.Nakon gubitka vida, čulo dodira takođe nestaje. Ruke umirućih više ne osećaju ruke voljenih koje ih drže. Iako postoje fiziološki razlozi zašto se to događa - mozak prestaje da šalje signale za čulo dodira, držanje nečije ruke nije samo fizičko. Čak i ako ne mogu tehnički da osete dodir, to može pružiti utehu u poslednjim trenucima.Za one koji nisu izgubili sluh tokom života, čulo sluha ostaje aktivno do samog kraja. Čak i kada osoba više ne može da pije, da govori ili da se dodiruje, vrlo je verovatno da još uvek može da čuje.Nije jasno zašto sluh ostaje poslednji aktivni receptor, ali neki veruju da je to kako bi oni koji su na samrti mogli da čuju poslednje reči ili pesme koje im donose utehu.Iako postoje prepoznatljive faze u procesu umiranja, samo iskustvo može varirati od osobe do osobe. Medicinska podrška može učiniti iskustvo smrti sigurnijim i udobnijim, smanjujući strah od kraja koji je neizbežan za sve nas.Za mnoge koji umiru postupno, dolazi do konačnog, brzog pada tokom poslednjih nekoliko dana života, poznatog kao “aktivno umiranje”. U tom periodu, bol je prisutna, ali nema patnje jer poslednji trenuci života polako blede. Većina onih koji umiru polako nema mnogo energije i provode vreme najčešće spavajući.Dok san obično vraća energiju, kod ljudi na samrti to nije slučaj. Uticaj sna se smanjuje kako se telo polako gasi. Budući da se ljudi na samrti stalno odmaraju, retko su budni. Ono što izgleda kao san zapravo je gubljenje svesti na sve duže periode."Mnogi koji su preživeli srčani udar svoje nesvesno stanje opisuju kao  neverovatno iskustvo. Vide svetla i opisuju to kao “stvarnije od stvarnog", kaže Džimo Bordžigan, neuropsihijatar sa Univerziteta u Mičigenu.Ona veruje da je ovaj vizualni doživljaj najčešće uzrokovan naglim otpuštanjem  neurhemikalija u mozgu.Većina osoba na samrti oslanja se na lekove koji se ubrizgavaju kako ne bi morali da budu budni da bi ih progutaju. Ovi lekovi nisu uzrok nesvestice; ona je prirodna faza u procesu umiranja.Tokom tog procesa, otkucaji srca slabe, krvni pritisak opada, koža se hladi, a nokti tamne. Mogu se pojaviti i razdoblja nemira ili trenuci zbunjenosti zbog smanjenog rada unutaršnjih organa usled pada krvnog pritiska. Istraživanja pokazuju da ljudi blizu smrti reaguju na zvukove u prostoriji, čak i ako su u nesvesti, ali nije poznato koliko mogu da razumeju muziku i glasove koje čuju.“Generalno verujemo da ako je vaš mozak stvarno u komi, vaša percepcija - kako doživljavate stvari – takođe može biti značajno smanjena", kaže onkolog Dejvid Hjui  koji se bavimo znakovima i stanjima pred smrt.Direktor Centra za istraživanje povreda mozga na UCLA-u Dejvid Houvd dodaje da mozak, poput tela, počinje da žrtvuje manje kritična područja za preživljavanje.Kako se disanje postupno kreće od dubokog do plitkog i od brzog do sporog u ponavljajućim ciklusima, disanje će se na kraju usporiti i postati vrlo plitko pred kraj. Na kraju će doći do poslednjeg uzdisaja. Nekoliko minuta kasnije, srce prestaje da kuca i ostajemo bez kiseonika.
KAKO IZGLEDA UMIRANJE? Istraživanje otkrilo KOJIM REDOM SE GASE čula u ljudskom telu pred smrt
Iako postoje prepoznatljive faze progresije do smrti, način na koji se doživljava odnosno dešava smrt, može se razlikovati od osobe do osobe.
Ilustracija Foto: Anansing/Shutterstock
5.7.2024.|9:48
Izvor: msn/vecernji.hr/Paula Brico
Podeli:
Vrati se na vest