NATO agresija na SR Jugoslaviju počela 24. marta, pre 26 godina

Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom 78 dana agresije ubijen je 1.031 pripadnik Vojske i policije, a poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece. Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca, a 25 osoba vodi se kao nestalo.Kako je svetskoj javnosti predstavljeno, razlog agresije bila je situacija na Kosovu i Metohiji, odnosno te&scaron;ka humanitarna kriza na tom prostoru, a naredbu za napad dao je Havijer Solana, tada generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku.Kao izgovor za agresiju NATO iskori&scaron;ćeni su događi u Račku, 15. januara, a onda i neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu. Po&scaron;to je Skup&scaron;tina Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji, uz predlog da Ujedinjene nacije nadgledaju mirovno re&scaron;enje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdu&scaron;ne udare. U stvarnosti, na KiM se dogodila serija terorističkih akata koje je počinila takozvana OVK, kako protiv snaga bezbednosti Srbije i SRJ, najvi&scaron;e policije, tako i protiv brojnih civila, ne samo Srba nego i Albanaca, objekata infastrukture, srpskih svetinja takođe.Prema prvom saop&scaron;tenju General&scaron;taba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je vi&scaron;e od 20 objekata. Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Pri&scaron;tinu, Kur&scaron;umliju, Batajnicu, Straževicu. NATO je započeo bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.Tokom 11 sedmica agresije gotovo da nema grada u Srbiji koji se nije na&scaron;ao na meti. NATO je izvr&scaron;io 2.300 udara i bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom. Po nalazima odgovarajućih službi Srbije, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio preleta. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, avaksi i slično. U dejstvima je u prvo vreme učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.Osim napada sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, operacije su izvr&scaron;avane i iz baza u zemljama Zapadne Evrope i iz SAD.Uni&scaron;ten je veliki deo infrastrukture u zemlji, privredni objekti, &scaron;kole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije. Razoreno je ili o&scaron;tećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. O&scaron;tećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 &scaron;kola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Uni&scaron;tena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje. Bombardovane su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, &scaron;to je imalo i nesagledive ekolo&scaron;ke posledice. NATO je upotrebio, navodno prvi put, takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Razorena je ambasada Kine u Beogradu 7. maja 1999.Zgrada RTS u Beogradu uni&scaron;tena je 23. aprila. Poginulo je 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja 1999, na Međunarodni dan slobode medija.O materijalnoj &scaron;teti koja je naneta tokom NATO agresije izneti su razliciti podaci. Tada&scaron;nje vlasti u Beogradu procenile su &scaron;tetu na približno stotinu milijardi dolara, a grupa ekonomista G17 procenila je &scaron;tetu na 29,6 milijardi onda&scaron;njih dolara.NATO je negirao da je imao gubitaka, a iz Beograda su dolazile tvrdnje da je oboreno vi&scaron;e desetina letelica. Ruska agencija APN objavila je da je NATO izgubio vi&scaron;e od 400 vojnika i preko 60 letelica, dok je američki predsednik Bil Klinton naveo u govoru 10. juna 1999. da NATO nije imao žrtava. U Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju se ostaci sru&scaron;enih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila. Letelica F 117, takozvani &quot;nevidljivi&quot; prethodno simbol superiornosti američke tehnologije, zavr&scaron;ila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci.Vojnom agresijom na Srbiju, navodno zbog situacije na KiM, prećeno je gotovo deceniju ranije, zapravo od samog početka krize na prostoru biv&scaron;e Jugoslavije, a aktivno je pripremana tokom 1998. U knjizi &quot;Moderno ratovanje&quot; Vesli Klark nije krio da je, kako se izrazio, planiranje agresije NATO protiv SRJ &quot;sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku&quot;. Odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga Savet NATO doneo je 12. oktobra 1998. Sutradan, Slobodan Milo&scaron;ević potpisuje sporazum sa Ričardom Holbrukom. Predviđeno je smanjenje broja pripadnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s početka 1998. Dogovoreno je takođe da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM. Određeno je pritom da ne može biti odgovornosti nikoga za krivična dela u vezi sa događanjima na KiM.Nezavisno od sporazuma, po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. Samoj agresiji prethodilo je dodatno raspoređivanje NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Potom su inscenirani takozvani pregovori u Rambujeu i Parizu od 6. februara do 19. marta. Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. Usledio je jo&scaron; jedan teatralni dolazak Ričarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Milo&scaron;evićem, kao manifestacija navodnih dobrih namera za međunarodnu javnost. Ni sama Medlin Olbrajt, glavni arhitekta vojne agresije na Srbiju, nije krila da je stepen zahteva upućivanih Beogradu sve vreme rastao, do nivoa koji je bilo nemoguće prihvatiti. Po Vladislavu Jovanoviću, najave bombardovanja postojale su već desetak godina, jo&scaron; od vremena kada je Bob Dol u Pri&scaron;tini obećao nezavisnost. Bil Klinton, onda&scaron;nji predsednik SAD, delegaciji američkih Srba i sam je naknadno izjavio, da ono &scaron;to je zahtevano od Milo&scaron;evića ni on ne bi potpisao. Slično se izrazio i Henri Kisindžer. Bez dileme, agresija 19 članica NATO na Srbiju odnosno SRJ, dogodila se sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije i bila je to vazdu&scaron;na podr&scaron;ka terorističkoj OVK, koja je do tada već počinila nebrojene zločine.Bil Klinton, tada&scaron;nji predsednik SAD, iste večeri je govorio o potrebi &quot;zastra&scaron;ivanja Srbije i Jugoslavije&quot; i &quot;uni&scaron;tenju vojnih kapaciteta Srbije&quot;, da se ne bi, kako je rekao &quot;preduzimale akcije protiv kosovskih Albanaca&quot;.Toni Bler, premijer Britanije, izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta jer je to tražio &quot;narod Kosova&quot; pod čim je on, kako je otvoreno rekao, podrazumevao Albance. Međunarodni krivični sud za biv&scaron;u Jugoslaviju objavio je 27. maja 1999. u jeku agresije na SRJ, optužnicu i izdao naloge za hap&scaron;enje Slobodana Milo&scaron;evića, Milana Milutinovića, Nikole &Scaron;ainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, zbog navodnih zločina na Kosovu.Do obustave agresije NATO do&scaron;lo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. Ovome su prethodile posete Beogradu Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina kako bi se izvr&scaron;io dodatni pritisak na Milo&scaron;evića. Onda&scaron;nji kancelar Nemačke Gerhard &Scaron;reder zasluge za priključivanje Rusije politici SAD i NATO oko Kosova, u svojim memoarima, pripisuje diplomatskim uspesima Jo&scaron;ke Fi&scaron;era tada&scaron;njeg ministra spoljnih poslova Nemačke. SAD i Britanija u to vreme su otvoreno razmatrali kopnenu invaziju NATO na Srbiju. Kod Bona su se na samom početku juna tim povodom sastali Viktor Černomirdin, Marti Atisari i StroubTalbot, radi pripreme nastupa kod Milo&scaron;evića. Po Ahtisariju, NATO je tada kao krajnji rok za re&scaron;avanje krize odredio period do održavanja sastanka G8 u Kelnu 7. i 8. juna. U suprotnom, usledila bi kopnena invazija. Usaglasili su se 2. juna, u vidu sporazuma u 10 tačaka, na osnovu čega su se Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin 3. juna zaputili u Beograd.Posebno grubo u Beogradu je tada nastupio Viktor Černomirdin, predstaviv&scaron;i Milo&scaron;eviću ponuđeni predlog kao ultimatum. Boris Jeljcin, tada&scaron;nji predsednik Rusije, tumačio je potom da je Černomirdin &quot;uradio sve &scaron;to je mogao &quot; i da je &quot;zaustavio rat&quot; uz ocenu da se pritom &quot;Milo&scaron;ević pona&scaron;ao apsolutno besprincipijelno&quot; te da je to, po Jeljcinu, Rusiju &quot;guralo u vojnu i političku konfrontaciju sa Zapadom&quot;.Tri dana po potpisivanju Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. započelo je povlačenje snaga Srbije odnosno SRJ sa Kosova i Metohije. Sporazum je odredio uspostavljanje misije Ujedinjenih nacija, UNMIK. Havijer Solana, tada&scaron;nji generalni sekretar NATO-a 10. juna 1999. izdao je naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su 10. juna u rejonu sela Kololeč, kod Kosovske Kamenice, u 13.30, i na kasarnu u Uro&scaron;evcu oko 19.35. Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ. Savet bezbednosti OUN je tada usvojio Rezoluciju 1244. U sastavu misije KFOR na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika. Vrhunac čitavog procesa bilo je jednostrano progla&scaron;enje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008, koje su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji na Srbiju 1999. godine.

NATO agresija na SR Jugoslaviju počela 24. marta, pre 26 godina

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala. Vrati se na vest

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

Vrati se na vest