"Komšije kažu da su čuli moj vrisak, da sam jako vrištala i tražila pomoć"; Slađanina ćerka je imala samo TRI I PO GODINE, kada je poginula u bombardovanju!

Slađana Dimić je sa suprugom i troje dece napustila selo u kojem su živeli i pre&scaron;la dva kilometra dalje, u srpsko selo. Suprug je radio u rezervnom sastavu policije, pa je većinu vremena zapravo provodila sama sa decom. U početku, celu situaciju nisu toliko ozbiljno shvatali, smatrajući da nema razloga da se napada njihovo selo, s obzirom na to da nisu povezani ni sa kakvim vojnim ciljevima. Iako je želela da sa decom ode kod sestre u Kragujevac, njen muž je bio protiv toga, ne želeći da napu&scaron;taju svoj dom.Međutim, jedno veče se sve promenilo. - U toku noći se čula jedna detonacija. To je bilo možda na 100-150 metara od nas. Prva detonacija, u &scaron;umi je pala - kaže Slađana i nastavlja:- Tu je bila vojska u selu, oni su oti&scaron;li, vojska se povukla. Otkud mi znamo gde oni idu. Niko nas ne obave&scaron;tava. Čula se ta detonacija i suprug je skočio, odmah je iza&scaron;ao napolje, a ja sam oti&scaron;la kod dece u sobu. Struje nemamo, totalni mrak, pri&scaron;la sam kod dece, zagrlila ih. Oni su počeli da vri&scaron;te, to je bilo par sekundi i odmah je bila i druga. Ta druga detonacija, već smo mi bili meta. Nismo samo mi, kuća iza nas, kom&scaron;ije su stradale - priča Slađanja, otkrivajući potresne detalje:- Ne znamo &scaron;ta se de&scaron;ava. Suprug je ranjen, ja ne znam da je on ranjen, on ne zna da su deca unutra ranjeni. Vrata nam se zatvorila od detonacije. Ja ne mogu da izađem, on ne može da uđe. On je nekako uspeo, razbio je vrata, u&scaron;ao je kod nas. Iznosimo decu, ne znamo &scaron;ta da radimo. Iznosimo decu napolje, pla&scaron;imo se da se kuća ne sru&scaron;i. Imamo ispred kuće neki rov gde je vojska kopala, mi od tog straha decu ubacujemo u taj rov. Auto nam gori ispred kuće, kom&scaron;ijin auto gori, to nam je osvetljavalo ustvari. Bojana sam čula kada je tražio pomoć od mene i kada je rekao &quot;joj majko&quot;, njega je sa desne strane geler pogodio, a Draganu je direktno u glavu, nju nisam čula ni&scaron;ta. Tamaru nisam ispu&scaron;tala iz naručja, jer nije hodala, bila je beba, nju sam non stop držala u rukama - navodi Slađana sa knedlom u grlu i suzama u očima i nastavlja:- Kom&scaron;ije kažu da su moj vrisak čuli, da sam jako vri&scaron;tala i tražila pomoć. Kom&scaron;ija jedan, gde se moja Dragana igrala s njegovom ćerkom vi&scaron;e nije mogao da izdrži da bude u kući, on je iza&scaron;ao da nam pruži pomoć. Nemamo auto, nemamo kako da odemo do bolnice. Auto gori, svi su upla&scaron;eni, svi su zatvoreni u svojim kućama. Uzeo je kom&scaron;ija da nas vozi do Pri&scaron;tine, do bolnice, sva stakla razbijena na autu, promaja. Ja Bojanu držim rukom ranu, da bi disao do bolnice. Za Draganu nisam ni znala &scaron;ta se desilo. Moj suprug je uzeo nju u naručje, on je nosio Draganu. Celu Slađaninu ispovest, pogledajte u snimku:

"Komšije kažu da su čuli moj vrisak, da sam jako vrištala i tražila pomoć"; Slađanina ćerka je imala samo TRI I PO GODINE, kada je poginula u bombardovanju!

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala. Vrati se na vest

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

Vrati se na vest