Katarina Tomašević: Porodica na prvom mestu!

Da li si kao mala maštala da postaneš jedan od najboljih golmana na svetu?

- Nisam nikada volela da budem golman, pa ni dan danas (smeh). Šalim se, umeđuvremenu sam zavolela, ali sam kao mala maštala da ću biti srednji bek, ustvari bekčina (smeh).

Pa, šta se desilo?

- Desilo se da na jednom treningu nismo imali golmana i ja sam iz zezanja stala na gol. Hvatala sam sve živo! Posle utakmice, trener mi je saopštio da ću biti golman. On je odmah prepoznao talenat, ali sam se ja sam opirala i rekla da nema šanse. Njegov stav je bio jasan: Ako nećeš da budeš golman, nemoj više ni da dolaziš! Ta pretnja mi je delovala strašno jer su sve moje drugarice igrale rukomet i zato sam pristala da probam. I eto, probala sam...

A onda su se uspesi samo nizali…

-Odmah sam ušla u kadetsku reprezentaciju i posle mi nije bilo spasa. Dešavalo se da usred Svetskog prvenstva za juniore kažem da neću više da budem golman i da hoću da igram, a onda trener poludi, pozove mog klupskog trenera i kaže mu: Ova tvoja mala nije normalna! (smeh)

Imala sam razne faze. Čak sam u jednom periodu iz Beograda odlazila u Bajinu Baštu samo da bih mogla da igram utakmice. Odem u petak, igram na poziciji srednjeg beka, i već od ponedeljka ponovo na gol. Baš sam imala jaku želju...

Šta ti je rukomet doneo u životu?

- Ne znam odakle da krenem... Najlepše što mi je doneo jeste to što sam na terenu Radničkog upoznala svog muža. Posle toga je naravno došlo i dete. Što se tiče samog sporta, doneo mi je mnogo prijateljstava, obišla sam puno zemalja i vodim zdrav život...

Kako se uklapa profesionalni sport sa ulogom majke i supruge?

- Da moj suprug nije takav kao što jeste i da nije pristao da me isprati u karijeri, ništa od ovoga ne bi bilo moguće. On se nekada bavio košarkom, ali ne potpuno profesionalno, a moji ugovori su vremenom bili sve veći. Prihvatio je da me prati i stvarno sam mu zahvalna na tome. Jer da nije, sad ne bih imala porodicu, a meni je to na prvom mestu.

Tetovaža na domalom prstu je umesto burme?

- A da, to mi je muž, Nemanja (smeh). Na terenu ne mogu da nosim burmu, pa je ovo vid zamene.

Voliš tetovaže?

- Ne. To je bilo iznenađenje za mog supruga za dve godine braka. Bili smo u Danskoj, ali sam ja zbog obaveza u reprezentaciji otišla za Srbiju i uradila tetovažu. Kada sam se vratila, Nemanja je mislio da je to lažnjak, jer zna da ne volim tetovaže. Vremenom se uverio (smeh).

Iako ima samo tri godine, Petar je već posvećen sportu?

- Sav je u sportu i samo ga zanima lopta. Pošto ide na svaku moju utakmicu, jedva čeka poluvreme i kraj, jer tada može slobodno da istrči na teren i zgrabi loptu. Samo gledam da ne stane na gol, sve drugo može (smeh)! Ima razvijen pobednički duh, čak i kad se se decom igra autićima, on vozi, vozi, i kaže: Pobedio sam!

Koliko se život profesionalnog sportiste razlikuje od većine drugih profesija?

- Ne znam koliko se razlikuje, ali znam da u sportu moraš da budeš potpuno posvećen . Posebno je teško kada igrate u inostranstvu jer ste tada odvojeni od familije i prijatelja, a neki čak i od porodica. Dosta putujemo i život nam je totalno isprogramiran.

Čime bi volela da se baviš nakon rukometa?

- Prošle godine sam bila u kampu Andree Lekić tri dana, a ovog puta svih sedam. Vidim da imam dobra zapažanja i mislim da mi rad sa decom baš ide i da umem da im prenesem svoje znanje. Sviđa mi se taj trenerski posao, pa eto, možda jednog dana…

A do tada još dece?

- Pa bar još dvoje (smeh)! Da se ne bavim ovim poslom, verovatno bih do sada imala troje dece.