Ko je urbana legenda iz pesme "Bobane, napij se"?

Pravo da vam kažem, propisno sam se preznojila dok sam se spremala za intervju sa Bobanom. U vreme kada je on vladao beogradskom scenom, ja sam bila klinka, tako da sve što znam, znam iz priča. Legendi. Ali, obožavam njegove pesme „Đuskaj“, „Meteorolozi“, „Kupatilo je shvatilo“... Slušala sam o čuvenom nastupu sa „Bijelim dugmetom“ na kom je Bobanova grupa „Zdravo“ bacila u drugi plan čuvene „Dugmiće“. Bobana sam pitala o onome što sam čula, a on mi je ispričao kako je zaista bilo.

Kakvo je bilo odrastanje u Beogradu?

Perfektno, čak i u momentima potpune nemaštine kada je vrhunsko zadovoljstvo bilo istrčati na ulicu sa dečurlijom sa parčetom hleba namazanim mašću sa šolju u desnoj ruci i pošećerenom mašću u levoj.

I baš u vreme te bezbrižne igre na ulici, Boban je postao di džej. Imao je samo šest godina kada je dobio gramofon. Bez razmišljanja, izbacio je zvučnike na prozor i odvrnuo muziku do daske.

Kako je komšiluk reagovao? šta ste im puštali?

Dobio sam od oca prvi gramofon oblepljen bordo skajem i desetak ploča, uključujući Elvis Prislijev „Tuti Fruti“, Luis Priminu „Bona Sera Sinjorina“, Bili Halejev „Rock around the clock“ i Pet Bunov „I'll be home“. Sećam se da sam se nekako momentalno zaljubio u taj zvuk i u izvođače na slikama omota ploča, pogotovo u Elvisa Prislija. Da bih podelio oduševljenje sa mojim drugovima koji su ispod prozora u Dobračinoj 20 igrali na male goliće, izbacio bih zvučnik na prozor i pojačavao muziku do daske nadajući se da će i oni da prime rock'n'roll pelcer. To se nije baš u potpunosti dogodilo, ali sam ja, gledajući iz ove perspektive, verovatno bio jedan od prvih ako ne i prvi disk džokej u Beogradu, što je očigledno izazvalo značajne reperkusije na moj dalji zivot. Začudo, komšiluk je imao razumevanja za moju ljubav prema muzici i ne secam se da je iko tada protestovao ili se možda ne sećam. Ali mnogo kasnije vrlo često se dešavalo da komšije pozivaju policiju pa su policijske patrole neretko prekidale moje žurke uz prijave sudijama za prekršaj.

Sedamdesete i osamdesete godine u Beogradu. Vreme žureva, dobrih vibracija, vreme u kome ste išli ulicom i na svakom koraku sretali poznatu facu. Vreme muzike, novog talasa, novih ideja...

Počeli ste kao di džej na dečijim rođendanima, sa sedamnaest ste već bili kralj žureva. Šta se slušalo?

Lepo je uživati u dodeljenoj mi ulozi kralja, ali u stvarnosti, ja sam kao zaljubljenik u druženje i dobru muziku, jos kao klinac, u početku, na mojim rođendanima, otkrio da je redovno bilo prisutno mnogo vise dečaka i devojčica nego što sam ih pozvao. To je najverovatnije zbog moje uvek prisutne želje da svi oni koji dođu provedu tih par sati u dobrom raspoloženju i uz poneku od mojih specijalno smišljenih ekstravaganca. Nesto kasnije, kada su se moji žurevi iz najblližeg komšiluka polako proširili ka Dedinju i drugim ekskluzivnim delovima grada, primetio sam da je postala stvar prestiža biti na mojim žurkama. Nekako u to vreme došao sam na ideju da institucionalizujem te moje žurke kroz otvaranje nekih od najekskluzivnijih diskoteka u gradu gde se ne tako retko dešavalo da posetioci skoknu u neku od evropskih metropola kako bi se opskrbili najmodernijom garderobom i onda paradirali na tim legendarnim disko-žurkama od kluba "Crveno-Crno" preko "Safari" kluba,"Happy Night", pa do "Mažestika" i na kraju legendarne "Zvezde". Slušala se uglavnom kvalitetna muzika, sa specijalnim blokovima muzike koja je mamila na igru i moglo je da se čuje sve od dobrog roka i džeza pa sve do fanka, popa i disko muzike.

U diskoteke su, kažete, dolazili svi, od rokera do državnog vrha Jugoslavije?

Gosti su bili svi oni koji bi zadovoljili nekoliko osnovnih kriterijuma kao što su obavezna ekscentričnost, obavezan osmeh što je, uz lepe manire i specifičan kod pomirljivog ponašanja i kad su dame u pitanju, dugih nogu, pa makar i uz visoke štikle, obezbeđivalo glamuroznu atmosferu i u procesu naslove u domaćim pa i u svetskim listovima. Jedan je bio u Njujork Tajmsu, gde je njihov novinar zaključio da je diskoteka "Zvezda" u Beogradu, "European place to be". Nije bio redak slučaj da se uz Milana Mladenovica iz EKV, Nenada Stekića - evropskog rekordera u skoku u dalj, Slađane Miloševic, Gorana Bregovića, rame uz rame nađe političar Stane Dolanc, u to vreme jedan od najvažnijih Titovih saradnika, pa sve do tada mladih političkih nada (ni oni to još tada nisu znali), Srđana, Krleta i Borisa, potonjih kreatora novije srpske politike.

Negde u to vreme nastala je i čuvena grupa „Zdravo“, čije su pesme i danas sinonim za dobar vajb? Kako je to bilo?

Tako što mi je Goran Bregović jednog jutra posle nekog od party-ja, kod mene na Banovom Brdu, slušajuci ponešto od moje muzike, dok smo ubijali vreme do njegovog jutarnjeg aviona za Ljubljanu, sugerirao da objavim Vikend-fobiju (Meteorologija) koja je ironijom sudbine sedam, osam meseci kasnije, u izdanju PGP-RTS-a skinula njegovo "Kad bih bio bijelo dugme" sa prvog mesta svih top lista u celoj Jugoslaviji pa čak i u njegovom Sarajevu, na sta je njegov komentar pri sledećem susretu bio: "Bolan, nismo se ovako dogovorili". To ga nije sprečilo da mi predloži da fiktivna grupa koju sam oformio zbog snimanja gore navedenog hita, postane prava grupa koju sam nazvao "Zdravo" i da sa grupom krenem kao predgrupa „Bijelog dugmeta“ na jugoslovensku turneju.

Meteorologija" je i danas hit. Kako objašnjavete tu dugovečnost?

Dobar ritam i naizgled bezazlena tema koji zarazno deluju na sve one koji su u potrazi za relaksacijom. U tom kontekstu, neki od mojih kasnijih hitova, kao sto su „Prepad“, „Đuskaj“ ili „Kupatilo je shvatilo“, na moje veliko iznenađjenje još uvek su rado slušani kako na radio talasima tako i u diskotekama.

Tata mi je pričao o „Bijelom dugmetu“ na Hajdučkoj česmi 1977. godine, kaže da je bilo spektakularno. Po čemu vi pamtite taj koncert?

Da budem sasvim iskren, najviše ga pamtim po nastupu moje grupe "Zdravo", koja je, nastupajući posle grupe "Tako" i "Leb i Sol" a neposredno pre "Bijelog Dugmeta", doživela ovacije i tri bisa, da bi, tokom poslednjeg, pripadnici vojske prekinuli naš nastup jer se veliki broj obožavateljki, tiskajući se ka bini i što bliže trojici najlepših mladića iz mog benda (Boži, Kukiju i Branku), našao stešnjen između mase i bine. Vojska je morala da ih izvlači na binu te smo u tom momentu prestali sa svirkom i sišli sa scene. Ovim ne želim da apostrofiram naš nastup na uštrb fenomenalnog koncerta "Bijelog Dugmeta" koji je bio i ostao najveći domaći rok događaj svih vremena, već samo da izrazim moju fascinaciju time što smo bili deo tog spektakla.

Priča se da je pesma Olivera Mandića „Bobane, napij se“ posvećena baš vama?

Moje prijateljstvo sa Oliverom datira još od njegovog prvog javnog nastupa u mojoj diskoteci "Safari" na Banovom Brdu i nastavilo se do današnjeg dana. Iako je nekoliko puta pominjao u raznim društvima za vreme prvih godina mog boravka u inostranstvu da je izvođenje pesme posvetio meni, mislim da je u pitanju koincidencija i da nastajanje teksta te pesme nije skopčano sa našim prijateljstvom.



Vaša priča je kao iz filma. Od Beograda do Los Anđelesa, Njujorka, Marbelje...Kako je izgledao život napolju?

S obzirom da sam se pored studija i vođenja diskoteka bavio i muzikom i pisanjem, u jednom momentu sam, naslutivši skorašnji kraj bezbrižnog života ili kako sam ja to voleo da definišem, "beogradske Kalifornije", posle krajnje optimističnog albuma "Žur" snimio album "Zora" i napisao roman "Rokanje", koji su na neki način, predstavljali epitaf tom predivnom periodu mog života i labudovoj pesmi Jugoslavije, i rezigniran sistemom negativne selekcije i negativnim vibracijama koje su nagoveštavale lom celokupnog sistema, otisnuo sam se u nepoznato i, ispostaviće se, u riskantnu budućnost. Prvo sam živeo u Londonu, pa onda na Kipru gde sam, ničim izazvan, počeo da se bavim trgovinom metalima, da bih onda, leteći gro vremena u mom luksuznom rock'n'roll džetu ( Falkon) među kontinentima, ne propustivši najverovatnije nijednu od svetski poznatih diskoteka, doleteo do Marbelje, i iz vazduha se preselio na moju jahtu "Blue Cristal" odakle sam pokušavao da uz svakodnevne party-je kako na jahti tako i u mom klubu "Long Legs", uz goste kao što su Šon Koneri, koji je bio glavni sudija u merenju nogu najlepših manekenki koje su se takmičile za glavnu nagradu u obliku Ferarija, zatim Kool & the Gang, Shirley Basey, Heatwave, George Duke, Imagination... vodim moj fudbalski klub Atletico Marbella, koji je trenirao moj idol iz mladosti Dragoslav Šekularac a glavni igrač bio Vladan Lukić, potonji predsednik fudbalskog kluba „Crvena Zvezda“. Razmišljajćci sad sa distance od desetak godina, čudim se kako sam uopste u tom momentu, živeci tim tempom, ostao uopste živ. Ali, ono u šta sam siguran je da, bez obzira na sve, ni u sledećem životu ne bih menjao ni delić puta kojim sam prošao.

I kakav je svetski džet set?

Iako sam imao svoj džet, nikad se nisam osećao delom te ujdurme, redovno sam izbegavao pozive na uštogljene i uvek iste "nazovi žurke", na kojima bi svi nekako važni i sa pedigreom, izigravajući raskalašnost, sa, obično šakom desne ruke preko usana, gledajući ko i u čemu ulazi, verovatno ironično polu-glasom sagovorniku prepričavali neku od afera vezanih za tek pristigle goste. Sve u svemu, beskrvna, bezosećajna i bezidejna siva masa.

U Marbelji ste se obogatili, ali kažu da ste sve potrošili. Kako?

Prvo, nisam se obogatio u Marbelji već sam u Marbelju došao kao ultra mladi penzioner, milioner, koji je rešio da karijeru biznismena zameni filantropskim radom na sportskom i muzičkom polju (kupio sam fudbalski klub i napravio diskoteku sa prvoklasnim studijom za snimanje). Uporno pokušavam sebe da ubedim ili samog sebe opravdam zbog tog bezglavog trošenja koje je usledilo, time da sam ja autentični rock'n'roll-er samim tim što sam uspeo sve da spiskam, za razliku od mojih rokerskih idola iz mladosti poput Mika Džegera, Pola Mekartnija, Boba Geldofa, Bonoa.. koji su se uspešno uklopili u društvene establišmente i uz prigrabljena odlikovanja poput titula vitezova, počeli da provode gro dana sa svojim računovođama i savetnicima za poreska pitanja, kao i hordom advokata tako da su svoj, u prvom momentu protestni duh, zamenili lagodnom ulogom zaslužnog građanin,a potonje pesme počeli da naručuju i debelo plaćaju nekim novim klincima u kojima je još uvek goreo plam dežurnih revolucionara.

Da li je urbani Beograd danas urbana legenda ili stvarnost?

Legenda sigurno, a stvarnost će zavisiti od brzine emancipacije onih koji su pristigli. Da budem iskren, ja još uvek mnogo više nego u svim Los Anđelesima, Londonima, Njujorcima... uživam u Beogradu pa makar to značilo da permanentno žmurim na jedno oko kako bih smanjio na polovinu količinu primitivizma koji je nekako kao korov proklijao čak iz terazijskog asfalta a i iz trave najdražeg mi „Zvezdinog“ stadiona.

A kakav je Beograd danas?

Grad kao grad - predivan. Gradski sadržaj, u ovom momentu, izgleda kao da kaska za beogradskom dušom koju ja pamtim.

Da li još pravite žurke?

Poslednja koju sam napravio je bila ujedno i najveća koju sam ikada napravio, a povod je bio moj oproštaj od majke i oca koji su me uvek i svesrdno podržavali u svim mojim, čak i najluđim, projektima. Ta oproštajna žurka sa mojim roditeljima koji su neposredno pre nje preminuli, bila je u stvari proslava njihovog divnog života i odigrala se u beogradskoj „Areni“ pred nekoliko hiljada ljudi, uz lik mog oca i majke u zagrljaju na velikim ekranima, uz muziku moje najomljenije grupe Kool & the gang koji su u živom nastupu u „Areni“ oduševili sve prisutne, da bih uz defile najboljih srpskih manekenki i uz jednog od najboljih svetskih disk džokeja Dejvida Moralesa poklonio auto najgracioznijoj od njih sa najlepsim nogama.

A šta trenutno radite?

Pokušavam da svojim kontaktima zainteresujem potencijalne ulagače u srpsku energetiku jer smatram da je to ogromna šansa za ekonomsku ekspanziju Srbije. Na planu muzike ću raditi sve da od "Jela Cello Power Symphony Orchestra" napravim bar delić onoga sto je Đokovic u sportu.

Šta slušate od muzike? ima li od domaćih nekoga ko vam prija uhu?

U potrazi za dobrom muzikom, slusam maltene sve što mi dodje do ušiju, a i dalje neprikosnoveno mesto zauzima jedan od mojih idola Miles Davis. Što se tiče domaće muzike, u poslednjih nekoliko godina najprijatnije su me iznenadili Sky Wikluh, pevačica Saška Janković kao i violončelistkinja Jelena Mihailovič (Jela Cello), u ostvarenju čijeg projekta sam, uz neverovatno zadovoljstvo, uzeo aktivnog učesća. Projekat podrazumeva album "Sudar" koji je izdao PGP-RTS, nekoliko sjajnih video spotova od kojih je „Purple Haze“ Džimija Hendriksa na Jutjubu videlo skoro milion i po ljudi. Naročito sam ponosan na učesće u formiranju njenog šezdesetočlanog simfonijskog orkestra "Jela Cello Power Symphony Orchestra" koji je svojim nastupima osvežio kako scenu popularne pop i rok muzike, tako i pomalo kalcifikovanu i autističnu srpsku scenu klasične muzike.

U životu nikad niste štedeli na...

Osećanjima. Suludom zezanju. Pomaganju kako onima koje poznajem, tako i potpunim strancima. Nisam nikad štedeo sebe u razumevanju svega što me okružuje i svih koji su mi činili vrlo često veliki zulum.

Da se ponovo rodite, vi biste...

Ponovio bih sve, do u najsitnije detalje, sve ono što mi se odigralo i što mi se još uvek dešava u ovom životu.