Tijana Pečenčić o ulozi Tereze u "Kolu sreće": Naučila me je da gledam srcem; Kroz stan sam šetala sa flasterima preko očiju

Glumica Tijana Pečenčić je u razgovoru za portal PRVA.RS ispričala svoje iskustvo sa kastinga za ovu seriju, i otkrila na koji način se priprema za jednu ovako zahtevnu rolu.

Uloga Tereze je došla u životnom trenutku kada je glumici baš bio potreban glumački izazov, a zanimljiva je činjenica da Tijani na kastingu nije bila ponuđela uloga koju sada igra.

“Zvali su me za uloge Lene i Jelisavete. Dok sam čekala da uđem na kasting, nedaleko od mene sam načula razgovor kasting menadzerke sa glumcem koji je došao za ulogu Ognjena (Terezinog brata u seriji) i iz mene je samo izletelo pitanje da li bih mogla da probam ulogu Tereze. Imala sam nekoliko minuta da pogledam tekst i sve se zapravo svelo na improvizaciju. Tražila sam izazov i dobila sam ga. Generalno za pripreme naših uloga nismo imali baš mnogo vremena, pa sam uzela za referencu film “Scent of a Woman” u kom je Paćino maestralno odigrao ulogu pukovnika Frenka Slejda. Bilo mi je zanimljivo i kako se En Bankroft spremala za svoju ulogu u predstavi “Miracle worker”, 1959. godine. Tako da sam kroz stan šetala sa flasterima i povezima preko očiju i pokušavala da se putem dodira i osećaja za lični prostor povežem sa okolinom i stvarima, na taj način sam razigravala maštu i poigravala se sa sopstvenim unutarnjim svetom”.

Šta misliš kakav je položaj osoba sa hendikepom u našem društvu i na koji način bi on mogao da se poboljša?

"Mi generalno živimo u društvenim slepilu, u Srbiji na žalost nedostaje svest o potrebama slepih i slabovidih osoba. Mislim da je jako važno iznova informisati i podsećati javnost o problemima sa kojima se suočavaju ljudi sa invaliditetom, a ne samo da ih se setimo na dan obeležavanja gde se izgovore gomila praznih obećanja. Neki mali pomaci jesu napravljeni ali to nije dovoljno. Npr. u Beogradu ima zvučnih semafora, ali vrlo često ne rade svi, u manjim mestima gotovo ih i nema. Tu su i taktilne staze koje pomažu slepima da se samostalnije kreću. Generalno bi trebalo poboljšati, prilagoditi i obezbediti sigurno okruženje za osobe sa invaliditetom. I dalje su mnoge institucije, prilazi zgrada, liftovi, prodavnice, banke, javni prevoz njima nedostupni. Ono što ja primećujem je problem nezaposlenosti, poslodavci imaju predrasude i samim tim im je onemogućeno da rade i privredjuju. Ti ljudi su vrlo sposobni, ne treba ih posmatrati kroz prizmu njihovog invaliditeta, ne vole da ih sažaljevaju jer za tim nema potrebe, oni jesu jedna od najosetljivijih društvenih grupa i zato je na državi i nama kao društvu da im budemo podrška i dužni smo da im pomognemo kako bi im olakšali život. A i mislim da nam je svima preko potrebno više empatije i ljubavi prema drugom čoveku".

Šta si prvo pomislila i osetila nakon prvog dana snimanja serije?

"Sećam se da me je ulovio blagi napad panike zbog brzine kojom se snima. Nije da nisam bila svesna toga da je ovo ipak serija od 200 epizoda, a ne film, ali nisam bila sigurna da li ću se snaći u toj brzini sa ulogom koja zahteva potpuno drugačiji pristup, duplu koncentraciju, što zbog toga što se oslanjam samo na čulo sluha i dodira, što zbog kadriranja pogleda kako bi sve izgledalo što uverljivije. U ovakvim formatima nema mnogo prostora ni vremena za razigravanje lika, ali je dobar glumački trening koji tera glumca da brzo reaguje, da bude dovitljiv, da se snalazi u zadatim okvirima. I zato treba istaći pre svega da ogroman glumački trud i rad svih nas stoji iza serije. S obzirom na sve okolnosti, zahvaljujući divnim glumačkim partnerima i reditelju Rastku Tadiću koji je bio strpljiv i pun razumevanja, zadovoljna sam mojom ulogom".

Foto: Prva TV Printscreen

Pored hendikepa, Tereza ima i bolesno ljubomornog supruga koji je mentalno zlostavlja. Šta bi poručila ženama koje se nalaze u sličnim situacijama?

"Mi i dalje živimo u društvu u kom je u velikoj meri zastupljen patrijarhat, u društvu u kom svaka treća žena trpi fizičko nasilje, a svaka druga neki vid psihološkog nasilja. Ono što mi za početak možemo da uradimo kao pojedinci jeste da budemo solidarni sa tim ženama, pre svega da im verujemo i da ih ohrabrimo da prijave nasilje jer bilo kakav oblik nasilja nema opravdanja i zato ne smemo da žmurimo i da ćutimo nad ovom učestalom pojavom u našem društvu. Sve što možemo uraditi je - boriti se. Tereza je čist primer žrtve manipulacije, kojoj je nametnut osećaj krivice, ona se nalazi u potčinjenom položaju delom zbog svog hendikepava što nasilniku ide u korist radi lakše kontrole ali u većoj meri jer nema gde da ode, emotivno i finansijski je zavisna od svog nasilnika. Ono što je važno je da pokažemo tim ženama da nisu same i da ih slušamo, da im pomognemo da vrate veru u sebe, u svoje sposobnosti, da se suprotstave nasilju i da ponovo zavole sebe".

Čemu te je Tereza naučila?

“Naučila me je da gledam srcem”.

Snimanje serije “Kolo sreće“ je završeno. Kakva iskustva nosiš?

"Uglavnom lepa, ona manje lepa su već iza mene. Imala sam priliku da upoznam neke veoma drage ljude kako ispred, tako i iza kamera, da saradjujem sa divnim kolegama, sa nekima po prvi put i uživala sam u našim glumačkim igrama kao i druženjima".

Koju poruku šalje serija, kao i tvoj lik?

"Mislim da suština nije u poruci koju šalje već u ustaljenom izrazu u našem jeziku koji govori o promenljivosti, prolaznosti i nepredvidljivosti. Moja Tereza govori o nepodnošljivoj lakoći postojanja, o strahu kao najvećem pokretaču i neprijatelju, o mraku u kom postoje bljeskovi u vidu nade sa jasnom porukom da je sve moguće samo ako veruješ. S druge strane šalje poruku da je odgovornost na nama kao društvu da osobama sa invaliditetom pomognemo i učinimo ih vidljivijima".

Da li pamtiš neke anegdote sa snimanja i čije šale su bile najinteresantnije, ko je bio glavna "maskota"?

"Na svakom snimanju uvek bude mnogo anegdota, kao i internih šala koje kad se prepričavaju gube smisao. Za dobar humor bili su zaduženi Miloš Djuričić i Dušan Kaličanin, s obzirom na to da sam sa Milošem više snimala samim tim je on prednjačio u šalama, generalno on je jedna beskrajno duhovita osoba, posebno ujutro u 6 kad ga krene inspiracija svi smo u problemu".

Foto: Prva TV Printscreen

Uloga Zimčeta u “Vojnoj akademiji”, može se smatrati tvojom ličnom kartom u glumačkom svetu...

"Zimče je godinama bila prisutna u mom životu, rasle smo i sazrevale zajedno. Ona mi je svakako jedna od najdražih uloga i raduje me da ljudi vole tu seriju i da je prate, neki prvi put, a neki po ko zna koji. Predivna mi je činjenica da su mnoge generacije odrastale uz tu seriju i da vole naše likove. Skoro su se klinci u parku iza moje zgrade prepirali oko podele u igri ko će da bude Zimče, a ko Ris, Stošić i drugi. Preslatko. Ostavili smo traga iako tada nismo ni bilo svesni toga i mi smo se samo igrali. To je za sve nas bio jedan od onih projekata koji se pamte i iz kojih nosimo najlepše uspomene".

Pojavila si se i u spotu za pesmu “Jedanaest” Marije Šerifović. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

"Mnogo volim taj spot, izašao je sad već davne 2017. godine, ali i dalje je aktuelan kao i sama pesma simboličnog naziva “11”. Sećam se da me je Marija pozvala po preporuci našeg zajedničkog prijatelja i mog dragog kolege Nićija. Vrlo lako smo se dogovorile oko svega kada sam čula pesmu i njen impresivni vokal. Spot smo snimali u Parizu i bilo mi je prelepo tih par dana provedenih tamo, uživala sam u toj saradnji".

Tijana je karijeru gradila i u regionu, glumila je u serijama “Kud puklo da puklo” i “Na granici”. Ovi projekti su na duhovit i simboličan način obradili temu odnosa Srba-Hrvata-Bosanaca, a glumica kaže da ni u jednom momentu nije imala bojazan da će naići na predrasude.

“Nije bilo mesta za tako nešto. Nosim lepa iskustva, divna prijateljstva i sa radošću im se vraćam”.

Da li priznaješ sebi da imaš neke predrasude, ako ne sada, da li si ih imala u prošlosti?

"Predrasuda kao društveni fenomen mi uopšte nije bliska. Ne volim podele, ne generalizujem ljude, svi smo mi različiti i po nečemu specifični. Želim da verujem da ćemo jednog dana naučiti da prihvatimo različitosti i da ćemo živeti u svetu koji je dovoljno prijateljski za sve nas".

Foto: Nevena Vukes

Da li imaš hobi i u čemu najviše uživaš kada nisi na snimanju/u pozorištu?

“Pomalo crtam i pišem kad imam vremena. To me opušta. Najčešće uživam u šetnji sa psom, u dobroj knjizi, filmovima, u druženju sa porodicom i prijateljima”.

Kakve uloge priželjkuješ?

"Konstantno traganje za izazovima, u skladu sa tim priželjkujem zahtevne i teške uloge, one koje će da utiču na moju ličnost, koje će da me menjaju, oblikuju, koje me teraju da izadjem iz komfor zone i pomeraju moje granice".

Šta te najbrže vrati u život kada si tužna?

“Moj mali krug velikih ljudi i moj pas Mavericks”.

Šta najviše ceniš kod muškarca i šta je ono što prvo primetiš?

“To je splet osobina koje su meni važne, najviše cenim lepe manire, plemenitost i smisao za humor. Mora da bude šmeker. Ono što prvo primetim su osmeh i oči”.

Šta bi sve učinila zbog uloge? Da li bi pristala na eksplicitne scene?

"Vrlo jednostavno, otišla bih na kasting i dala sve od sebe da tu ulogu uradim najbolje što znam i što mogu u datom trenutku. Ne vidim nikakvu razliku između ljubavnih scena i nekih drugih, sve je to jednako zahtevno i ponekad neprijatno za glumca, to je deo našeg posla i uvek se postavljam profesionalno".

Pored serije “Kolo sreće”, Tijanu Pečenčić možemo gledati u predstavi “Upoznaj mog tatu”, u režiji Staše Koprivice, gde scenu deli sa kolegama Katarinom Gojković, Srđanom Karanovićem i Andrijom Daničićem.