Danas je Dan državnosti; Sretenje - praznik u znak sećanja na obnovu srpske državnosti u 19. veku

Na Sretenje 1804. godine, pre 220 godina, grupa istaknutih srpskih prvaka sa prostora tadašnjeg Beogradskog pašaluka, zvanično Smederevskog sandžaka, izabrala je Karađorđa, Đorđa Petrovića, za vožda, predvodnika.

Na zboru je odlučeno da se podigne buna protiv dahija, četvorice samovoljnih gospodara u pašaluku u to vreme. Njihov položaj zapravo nije bio legalan ni sa stanovišta vlasti na Bosforu, ali je uglavnom nevoljno tolerisan.

Samovoljno, neodgovorno ponašanje dahija izazvalo je široko nezadovoljstvo, ne samo kod Srba. Nezadovoljni su bili i razumniji Turci. Ovaj termin u to vreme valja razumeti kao sinonim za muslimane. Reč je dakle bila o ljudima najrazličitijeg etničkog porekla, koje je verski identitet, pripadnost islamu, u skladu sa vekovnim normama osmanske Turske, činio u svakom smislu povlašćenim i vladajućim slojem.

Pošto su dahije započele uklanjanje viđenijih i preduzimljivijih među Srbima, nesumnjivo u nadi da će tim putem obezglaviti potencijalni bunt i sveopšte nezadovoljstvo, usledila je reakcija, otpor.

Snaga i opseg tog otpora, Karađorđeve bune, danas znane kao Prvi srpski ustanak, iznenadiće savremenike, ne samo turske vlasti, ili njihove zvaničnike na terenu, nego umnogome i onovremenu Evropu.

Otuda je Leopold Ranke, veliki nemački istoričar, i jedan od očeva te nauke u modernom smislu te reči, događaje započete u Srbiji na Sretenje 1804. godine, nazvao Srpska revolucija, smestivši ih u rang sa velikim pokretima tadašnjeg sveta poput Američke revolucije, odnosno rata za nezavisnost SAD, ili Francuske revolucije.

Ranke je nesumnjivo imao u vidu da preobražaj započet Karađorđevom bunom, a uobličen tridesetih 19. veka, merama do kojih je postupno i mudro doveo knjaz Miloš Obrenović, nije bio samo krupna politička promena nego i potpuni društveni preobražaj, kraj feudalnih normi u oslobođenom delu Srbije, odnosno stidljivi začetak građanskog društva.

Bila je to takođe izgradnja nacionalne države, što je za Nemce Rankeovog vremena bilo veoma važno. Nadalje, Srpska revolucija poslužiće kao predložak, uzor, i drugima narodima Jugoistoka Evrope, posebno Grcima.

Neposredan povod za zbor u Marićevića jaruzi, kod Orašca, bili su događaji znani kao Seča knezova, ubistva istaknutijih Srba, počev od ugledne valjevske kuće Nenadovića. Namera dahije bila je da, pored brojnih drugih, bude uklonjen i sam Karađorđe.

Zbor u Marićevića jaruzi kod Orašca, u središtu Šumadije, doneo je odluku o neminovnosti bune, odlučnog otpora, kao i dobro promišljen izbor Karađorđa za vožda.

Njegov izbor izvesno je bio posledica sasvim osobenog ugleda koji je uživao. Važio je za žustrog, preduzimljivog, oštrog i odlučnog, ali i čoveka britke pameti. Bio je takođe vešt trgovac, stokom. Pretežni izvor znatnijih prihoda onovremenih Srba sa prostora Beogradskog pašaluka bio je izvoz stoke u Austriju.

Bila je to, pokazaće se, sasvim izuzetna ličnost, kakve se u istoriji retko pojavljuju.

Istina, poznato je bilo i da ne trpi neposlušnost, da je katkad prek, pa i da lako poteže oružje.

Imao je takođe, što je bilo veoma važno u datim okolnostima, ratno iskustvo. Vojevao je u austrijskim frajkorima 1788/1791 do Svištovskog mira. Freikorps, od nemačkog "slobodni korpusi", izvorno, Freie Regimenter, u značenju "slobodni puk" tadašnje države Habzburga uglavnom su, prema Turskoj, popunjavali Srbi. Pretpostavljeni su im najčešće bili graničarski oficiri. Upamćeni su njihovi zapovednici tog vremena, kao pukovnik Mihailo Mihaljević ili kapetan Koča Anđelković, o kom su ispevane pesme.

Teror dahija je tada umesto da sputa buntovnost Srba nasuprot njihovim uverenjima doveo do rasplamsavanja bune. Situacija je bila utoliko teža što je među Srbima postojalo živo sećanje na vreme Hadži Mustafa paše koji je iz Beograda upravljao 1793/1801. Bila je to, kako se činilo godinama docnije, podnošljiva vlast. Mustafa pašu dahije su ubile decembra 1801, od kada se samovolja, koja je prerasla u teror, samo uvećavala.

Buna se, zahvaljujući odlučnosti Karađorđa, brzo širila. Podigavši se na oružje, u čemu je Karađorđe imao mnogo muke, srpski ustanici oslobodili su veći deo pašaluka, počev od Kolubare, preko Šumadije, potom istočnih krajeva, Pomoravlja, Podrinja, odakle su buna nadalje širila prema jugu.

Kada je njihov položaj postao nemoguć, a pad Beograda bio nadomak, dahije su pokušale beg niz Dunav. Prethodni pokušaj pregovora, čemu su se dosetli pošto se buna rasplamsala, Srbi nisu prihvatili. Posekao ih je vojvoda Milenko Stojković, jula 1804, na dunavskom ostrvu Ada Kale, u Đerdapu, koje su tada nastanjivali Turci. Odstranjivanje dahija dogodilo se uz podršku predstavnika legitimnih vlasti na Bosforu.

Pošto namera primirivanja ustanika autoritetom Bećir paše, iz Bosne, nije donela rezultate, Sultan na Srbe šalje Hafiz pašu. Bio je to prelomni moment. Do tada je postojala predstava da se ustanici bore protiv uzurpatora, koje je nastojala da ukloni ili prethodno urazumi i Visoka Porta. Od poraza Hafiz paše na Ivankovcu, postaje nesumnjivo da su Srbi u ustanku protiv turske vlasti uopšte.

Posle Boja na Ivankovcu, nedaleko od Ćuprije, avgusta 1805, slede pobede Srba na Mišaru, avgusta 1806, i na Deligradu, septembra.

Uslediće pregovori, tokom leta i jeseni te godine, znani kao Ičkov mir, kojima je trebalo da se postigne obostrano prihvatljivo mirovno rešenje.

Problem će međutim biti zahtevi Rusije da Srbi nastave borbe pošto je Rusija zaratila sa Turskom.

Čitav Beogradski pašaluk oslobođen je tokom 1807. godine. Konačnu sudbinu Prvog srpskog ustanka odrediće ishod Rusko turskog rata, pošto su Rusija i Osmanska Turska potpisali mir u Bukureštu 1812. Rusija se tada, suočena sa Napoleonovom invazijom, okreće ratu protiv Francuza i široke koalicije koju su oni predvodili.

Turska je Karađorđev ustanak ugušila 1813. Usledio je egozodus ustaničkih prvaka, i samog Karađorđa, potucanje "od nemila do nedraga" po Austriji i Rusiji.

U Srbiji, Turci u to vreme sprovode strahovit, neopisiv teror.

Dogodiće se potom neuspela Hadži Prodanova buna 1814, takođe ugušena u krvi, a zatim Drugi srpski ustanak aprila 1815. godine, na Cveti, u Takovu. Knjaz Miloš Obrenović koji ga je predvodio, pokazaće se ne samo kao vešt ratnik nego, još važnije, kao mudar i vešt pregovarač. Upravo on je, postupno, izdejstvovao povlačenje Turaka, osim iz utvrđenih gradova, podelu zemlje seljacima i dalje tiho oslobađanje.

Iako ugušena brutalno, Karađorđeva buna postavila je temelje nove srpske države.

Takođe, Srpskom revolucijom započinje proces oslobađanja hrišćanskih naroda Jugoistočne Evrope od Turske. Ustanak Grka 1821. usledio je po srpskom uzoru. Istina, Grcima je uspelo da potpunu samostalnost izvojuju bitno pre Srba, čemu je pomogla njihova široka popularnost, uglavnom zbog antičkog nasleđa. Takođe i činjenica da je među njima bilo mnogo preduzimljivih, dobrostojećih ljudi, trgovaca, sa jakim vezama u evropskim prestonicama.

Srbi tako nešto nisu imali.

Karađorđevi ustanici dobijali su pomoć samo od Srba sa prostora Austrije, uglavnom potonje Vojvodine, odakle su pristigli prvi učeni ljudi poput Dositeja Obradovića, Ivana Jugovića, Mihaila Filipovića, pisari, nastavnici Velike škole, školovani oficiri, naoružanje, municija. Iz okrilja karlovačkog mitropolita Stratimirovića potekla su i prva heraldička znamenja, oblikovana po evropskim standardima, ali oslonjena na srpske tradicije, koja će ustanici usvojiti.

Na Sretenje je 1835. donet je i prvi, kratkotrajni ustav Knjažestva Srbije. Njegov tvorac Dimitrije Davidović, prethodno je u Beču, gde je studirao medicinu, osnovao 1813. "Novine serbske". Uređivao ih je i vodio zajedno a Dimitrijem Frušićem, takođe studentom. Obojica su bili Sremci. List je ugašen februara 1822, usled finansijskih nedaća. Davidović je potom prešao u Srbiju knjaza Miloša gde nastavlja da objavljuje novine, ali obavlja i brojne druge zvanične funkcije, između ostalog piše i ustav.

Ustrojen po uzoru na najslobodoumnija ustavna rešenja onovremenog sveta, poput Francuske, odnosno Belgije, Davidovićev ustav, iako usvojen, ostao je formalno na snazi svega 55 dana. Većina zemalja ondašnje Evrope nije ni imala ustave, pa ni ni Austrija, Turska i Rusija, koje su izdejstvovale njegovo povlačenje.