Dr Nikolić o najpotresnijim scenama u vezi sa tragedijom u Novom Sadu: „Sećam se, bila je duboka noć...“

Dvoje pacijenata je u svesnom stanju, dok je jedna pacijentkinja i dalje na mehaničkoj ventilaciji - to su najnovije informacije o povređenima u nesreći u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sad.

Detalje o njihovom stanju, ali i potresna prisećanja na 1. novembar, prof. dr Dragan Nikolić upravnik Urgentnog centra KC Vojvodina izneo je u „Jutru“ Prve televizije.

Odmah na početku razgovora, doktor je situaciju opisao kao tešku i neizvesnu:

- Realne medicinske procene su takve kakve jesu i moramo biti tu objektivni, pogotovu što su te traume vrlo ozbiljne, što sa sobom nose ozbiljne posledice i što mogu dati neke sekundarne komplikacije po opšte zdravstveno stanje. Ali, to je priča jedne realne medicinske procene, odbjašnjava dr Nikolić, dodajući da tu priču ne žive ni on ni njegov tim:

- Mi smo od prvog dana prkosni, od prvog dana smo optimisti i mislim da se taj trud, ta želja i taj prkos vide. Jer ako bi se u životu samo na realnim medicinskim procenam zasnivalo sve, onda se nikada ne bi dešavala čuda. Mi želimo da se desi čudo i mislim da se dešava čudo, rekao je prof. Nikolić.

On je potom ispričao da ljudima procene nekad deluju isto, ali da lekari znaju nijanse „teškog opšteg stanja“ i da se raduju svakom boljitku.

- Prvo krećete sa jednom bojazni i strahom realne procene. Kada vama neko kaže mehanizam povređivanja šta se može desiti i na kom mestu, gde je velika frekvencija ljudi, očekujete veliki broj žrtava, veliki broj ozbiljno povređenih i molite boga, možda će zvučati grubo, da što više tih ljudi dođe u Urgentni centar, odnsono, da su preživeli takav jedan težak traumatizam.

Doktor Nikolić se prisetio mnogih detalja, od toga kako je „reka ljudi u belom“ iz Kliničkog došla u Urgentni centar u želji da pomognu, do toga koliko je bilo teško doneti odluku o hirurškom zahvatu amputacije na licu mesta velike tragedije.

Prisećajući se svih detalja koji su mu tog dana ostali urezani u sećanje, doktor je govorio i o porodicama koje su mu u dubokoj noći, a nakon što je izašao iz sale, prilazile sa fotografijama i mobilnim telefonima u nadi da će prepoznati njihove najmilije i reći da su živi i zdravi...

Ali, doktor nije mogao ništa da im kaže...

- Sećam se, bila je duboka noć. Izašao sam iz operacione sale, ispred Urgentnog centra i zaista, prilaze vam ljudi, pokazujući na mobilnom telefonu i pitaju: da li je to osoba koju ste operisali. Naravno, ti ljudi koji su ozbiljno povređeni i fizički su izmenjeni. Vi ne možete i ne smete reći da ili ne. To je jedan trenutak koji ću možda ceo svoj život pamtiti, te zabrinute, uplakane ljude, mene nemoćnog da im pomognem da bilo šta kažem. To je nešto što se teško doživljava i teško preživljava.