R.I.P. Gabrijel Garsija Markes

Gabrijel Garsija Markes rođen je šestog marta 1928. u Arakataki, u oblasti Magdalena. Te godine u Arakataki više od hiljadu štrajkača bilo je ubijeno i bačeno u zajedničku grobnicu, što će bitno uticati na njegov život i stvaralaštvo.Mali Garsija odrastao je kao tiho i stidljivo dete, opčinjen pričama svog dede i praznovjerjem svoje babe. Svo seme njegovih budućih dela bila su posejana u u kući u kojoj je živeo, u priči o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetaka i nezakonioj kćeri njegovog dede. Deda je umro kad je Markes imao osam godina. Pošto mu je baka oslepela, on odlazi da živi sa roditeljima u Sukreu. Školovao se u lučkom gradu Barankuili gde je stekao reputaciju stidljivog tipa koji je pisao smešne pesme. Ali, njegov talenat prepoznali su jezuiti koji su mu 1940. Dodelili stipendiju koju dobijaju nadarena deca. Markes je kasnije udovoljio svojim roditeljima i upisao Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U tom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada trinaestogodišnju devojčicu Mercedes koja mu je obećala da će mu biti verna narednih 14 godina, do punoletstva.

Inspiraciju za delo "Sto godina samoće" dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. "Ukleta" kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove "Kuća". Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovog puta rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetlio njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, "Sto godina samoće". Objavio ga je u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8 000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja “Sto godina samoće”, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu probitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.

Prijateljstvo sa Kastrom trajalo je do poslednjeg daha kubanskog revolucionara. U „Beleškama vašeg drugara” (9. jul 2008), Fidel Kastro je napisao o tom prijateljstvu više nego što se znalo do sada: “Odlučio sam da se odmorim i da se sastanem sa Gabom i njegovom ženom Mersedes Barča, koji su u poseti Kubi do jedanaestog (jula). Tako sam želeo da s njima porazgovaram, da se prisetimo nekih detalja iz našeg gotovo poluvekovnog iskrenog prijateljstva. Naša novinska agencija je na preporuku Čea (Če Gevara) tek bila rođena, i uposlila je, među ostalim, skromnog kolumbijskog novinara po imenu Gabrijel Garsija Markes. Ni na kraj pameti ni Prensi Latini, ni Gabu, nije tada bilo da će ovaj sin poštanskog službenika sahranjenog na plantažama banana Jenki kompanije biti dobitnik Nobelove nagrade. Naše prijateljstvo negovano je tolikih godina, potkrepljivano stotinama razgovara, koji su uvek bili meni izuzetno prijatni. Razgovor sa Garsijom Markesom i Mersedes, kad god bi došli na Kubu, a to se uvek dešavalo češće nego jednom godišnje, imao je lekovito dejstvo s obzirom na ogromne tenzije, nesvesne ali stalne, kojima sam kao lider kubanske revolucije bio izložen”. Kastro se u digresiji vraća u Kolumbiju, gde mu je prilikom tog iberoameričkog samita Garsija Markes „spasao život”. Posle zvaničnih susreta, domaćini su organizovali obilazak stare Kartahene u kočijama. Službenici zaduženi za bezbednost rekli su Kastru da ne bi bilo preporučljivo da on krene u takvu turu. Mislio je da je njihova zabrinutost neosnovana, iako je, kako kaže „uvek poštovao profesionalce i sarađivao sa bezbednjacima”. Markes je stajao tu blizu, pa ga je u šali Kastro pozvao: „Popni se s nama u ovu kočiju, da ne počnu da pucaju.” Tako je i uradio, a Kastro je još stigao da dovikne Mercedes: „Bićeš najmlađa udovica.” Kasnije se ispostavilo da su snajperisti raspoređeni po okolnim zidinama odustali, jer im je „Gabo zaklonio metu”. „Juče, za vreme našeg razgovora, setio sam se te epizode, i zamolio sam njega i Mersedes, koja je olimpijski šampion u pamćenju činjenica i brojeva, da se prisete niza događaja, na Kubi i u inostranstvu, kojima smo zajedno prisustvovali, piše Kastro i dodaje da je delove ovog susreta filmovala jedna kubanska filmografska ekipa”. Na pitanja da li je komunista, Markes je uvek odgovarao da ne pripada ni jednoj partiji, ali nije krio da je po opredeljenju levičar i da smatra da je za Latinsku Ameriku najprimerenije socijalističko društveno uređenje.

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1982. Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana "Sećanja na moje tužne kurve" koji je objavio 2004. U njegova poznata dela spadaju i "Pukovniku nema ko da piše", "Ljubav u doba kolere", "O ljubavi i drugim demonima", "Zao čas", "Jesen patrijarha"... Iza Markesa ostaje impresivna filmografija, pošto je uglavnom lično adaptirao svoje romane za film, osvajajući nagrade na festivalima, ali i priznanja kao što je američki "Zlatni globus" ili "Goja" (španski Oskar). Milioni kopija “Sto godina samoće” na svim jezicima i Nobelova nagrada za knjiżevnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako je voleo da każe pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

„Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led...“

"Sto godina samoće"