Robinzon Kruso je stvarno postojao i bio je vrlo nezgodan lik.

Kada je početkom 18. veka škotski mornar Aleksandar Selkirk doživeo brodolom i ostao sam na ostrvu u Tihom okeanu, sigurno nije mogao ni da nasluti da će njegove avanture postati inspiracija za jedan od najpoznatijih avanturističkih romana po kom će ostrvo i dobiti ime. Njegova sudbina inspirisala je Danijela Defoa da napiše čuveni roman „Robinson Kruso“.

Četiri godine izgnanstva

Pošto je preživeo brodolom, Aleksandar Selkirk je od 1704. do 1709. godine boravio na ostrvu. Kasnije će, po Defoovom romanu, ostrvo dobiti ime, a tu je i drveni natpis koji delimično glasi: „S ovog mesta je škotski mornar Aleksandar Selkirk više od četiri godine iz dana u dan s čežnjom posmatrao horizont ne bi li ugledao brod spasa koji će ga osloboditi od samovanja".

Spas iz samice za Selkirka ipak nije imao najsrećniji epilog. Pronađen i spasen, vratio se u domovinu, u svet koji više nije mogao da ga zadovolji - ipak je do tada živeo u svom malom raju. Kasnije je navodno rekao: „O, moje voljeno ostrvo! Voleo bih da te nikada nisam napustio!"

Umro je u 45. godini.

Tajne Krusoovog utočišta

Pisac Danijel Defo je mornareve doživljaje ukrasio raznim detaljima i objavio roman koji je već tri veka obavezna lektira sve dece sveta.

Bilo je potrebno isto toliko vekova da se arheolozi zainteresuju za ostrvo Aguas Buenas, kasnije preimenovano u Ostrvo Robinsona Krusoa. Interesovalo ih je kako je Kruso preživeo koristeći samo ono što je oskudna ostrvska priroda mogla da mu pruži.

Gusar ili izgnanik?

Otkrili su nekoliko navigacionih alatki koje su najverovatnije pripadale Selkirku jer je on bio navigator broda koji ga je ostavio na ostrvu. U tome im je pomogla beleška kapetana Vudsa Rodžersa, koji je 1709. godine pristao na ostrvo Aguas Buenas, spasao usamljenog mornara i našao nekoliko instrumenata koje je ovaj imao kod sebe.

Otkrili su ostatke dvaju skloništa koje je Selkirk podigao u blizini izvora pitke vode, kao i osmatračnicu sa koje je nadgledao nailazak plovila u prirodnu ostrvsku luku.

Nakon proučavanja okoline i Selkirkovog skloništa, utvrdili su da je lovio divlje koze pištoljem koji su mu gusari ostavili. Zaključili su da je na pitomom ostrvu Selkirk imao miran život, za razliku od prethodnog mornarskog izbivanja po svetskim morima.

Ovi neobični tragači bili su iz Nacionalnog muzeja Škotske, u kojoj su veoma ponosni na svog pretka.

Brodski dnevnik

Zanimljivo je da Škoti nikada nisu objavili brodski dnevnik plovila koje je „ostavilo“ Selkirka.

A u njemu je pisalo: “Aleksandar Selkirk je Škot, rođen 1676. godine, u mestašcu Lover Lago. Otac mu je bio obućar, ali sin nije krenuo očevim stopama. Uputio se na more, najpre kao „mali od kuhinje“, a kada je odrastao, postao je brodski navigator.

Tokom putovanja na brodu Sinko Ports, pojavila se invazija crva koji su izjedali brod. Smatrajući brod nesigurnim, Selkirk je odlučio da prekine plovidbu kada je brod pristao uz obalu Aguas Buenasa da uzme vodu. Ostao je na pustom atolu da sačeka „drugi prevoz“, ne sanjajući da će provesti skoro pet godina do dolaska britanske lađe koja ga je vratila u Evropu“.

Boravak na pustom ostrvu očito nije bio ni toliko težak, ni samotan kao što je to predstavio pisac Danijel Defo.

Pisac i avanturista

Nije poznato da li su se ta dva čoveka ikada srela, ali je jasno da je Defo negde čuo za avanturu škotskog mornara i kako to pisci umeju „zasladio“ životopis usamljenika. Uspeh romana „Robinson Kruso“ bio je fantastičan.

Novi detalji - Istinita priča o Robinsonu Krusou ne liči na onu iz knjige Danijela Defoa

„Aleksandar Selkirk je bio okrutni avanturista“, tvrdi britanska spisateljica Dajana Sahami, autor nove biografije "Selkirkovo ostrvo: Istinite i neobične avanture pravog Robinsona Krusoa", za koju je dobila nagradu Vitbred.

Pravi Robinson Kruso više je voleo rum nego istinu, zverski je postupao sa kozama na ostrvu na kojem se našao i umro je na pučini, kada je tropska groznica konačno zaustavila njegovu neobuzdanu potragu za lakom zaradom.

To je istina o škotskom mornaru Aleksanderu Selkirku čiji su doživljaji inspirisali Danijela Defoa za roman objavljen 1719. Defoov junak bio je mnogo civilizovaniji od Selkirka: "Pravi Selkirk je bio nešto poput fudbalskog huligana, skoro razbojnik", kaže književnica. "Bio je od one vrste ljudi koji probleme rešavaju pesnicama."

Žiri za dodelu nagrade Vitbred naveo je da njena knjiga "prava velika avantura, sjajna za čitanje" i da "predstavlja pravi prodor u umetnosti pisanja biografija."

Dajana Suhami kaže da ju je Selkirk privukao zato što je o njemu malo pisano. Uprkos surovoj istini koju o tom čoveku iznosi na 222 stranice knjige, ona mu se na neki način i divi: "Mora da je bio neverovatno snažan. Kako je mogao četiri godine da preživi u onim planinama? Mora da je bio izuzetno snažan - ne od one vrste ljudi koji bi depresivno seli i čekali da umru...“

Selkirk nije bio ni atipična pojava za svoje vreme.

„Početkom 18. veka mornari su morali da se uzdaju u lukavstvo da bi preživeli. To je bilo vreme velikih pomorskih bitaka španske i britanske imperije. Vlasnici privatnih naoružanih brodova, namamljeni pričama o galijama sa blagom, rado su kretali u opasne avanture. Mamci su bili zlato i alkohol, i najčešće su to bili prilično očajni ljudi", kaže Dajana Suhami.

Selkirk je iz očaja otišao iz rodnog mesta Neder Largo, u istočnoj Škotskoj gde je rođen 1680. u potrazi za bogatstvom na moru, radije nego da ostane da radi u očevoj radionici za štavljenje kože i izradu obuće.

Posle sukoba sa isto toliko očajnim ljudima, završio je 1704. sam na ostrvu Huan Fernandes, 579 kilometara daleko od obale Čilea.

Selkirk je surovo kažnjen jer je postavio pitanje bezbednosti trulog broda, a natčinjeni su to protumačili kao podsticanje na pobunu. Nakon svađe na brodu, Selkirk je izbačen na pusto ostrvo gde je proveo četiri godine i četiri meseca.

Ostrvo na kojem je sam proveo 52 meseca bilo je poznato moreplovcima po južnim morima, a njega je spasao brod koji je pristao da bi se opskrbio svežom vodom i hranom.

Pre smrti, tokom propalog putovanja sa obale zapadne Afrike 1721. Selkirk se čak i obogatio, i dva puta ženio.

Ostrvo, danas čileanska teritorija, na kome živi 500 ljudi, u knjizi Dajane Suhami zauzima vrlo značajno mesto. "Bila sam zapanjena kad sam tamo stigla. To nije obično pusto ostrvo, to je vulkansko ostrvo sa planinama, dolinama i klancima. Uopšte nije pogodno za život. Ljudi koji tamo žive su odsečeni od sveta."

Robinzonovo ostrvo

Nekada utočište za najpoznatijeg brodolomnika, kasnije kaznionica, danas je raj za ljude s povišenim adrenalinom.

Naime, Robinson Kruso, nekad poznatiji pod imenom Mas-a-Tlera (Bliže zemlji), jedno je od tri ostrva (druga dva su Aleksandar Selkirk i Santa Klara) u Tihom okeanu koji čine arhipelag Huan Fernandez, udaljeno 640 kilometara od čileanske obale. Ipak, najpoznatije je po tome što je njegova površina od 93 kvadratna kilometra za škotskog brodolomnika postala samica.

Vremenom ostrvo je postalo kažnjenička kolonija u kojoj su naseljavani počinioci „verskih zločina" protiv katoličke crkve.

Nacionalni park

Do ostrva se stiže privatnim avionima iz grada Santjago de Čile. Let traje dva i po sata, a privatni prevoznici putnike mame predivnim pogledom na veličanstvene vulkanske stene. Zadovoljstvo posete „robinzonskom" ostrvu košta 600 dolara.

Ali, zatvorska atmosfera odavno je nestala, pa današnji stanovnici uživaju u miru i spokojstvu koji su nepoznati u mnogim delovima sveta. Zbog opuštenog načina života, tipičnog za mnoge ostrvske kulture, lako je započeti razgovor gotovo sa svakim. Naravno, samo ako znate španski jer engleski većini nije jača strana.

Robinzon Kruso službeno ima 500 stanovnika koji žive u selu San Huan Batista, ali tokom većeg dela godine na ostrvu boravi svega oko 400 ljudi. Jedan od razloga je taj što neke majke za vreme školske godine žive na čileanskom kopnu s decom koja pohađaju školu, vraćajući se na ostrvo samo preko praznika da bi bili s ostatkom porodice.

Veći deo ovog ostrva proglašen je za nacionalni park, a meštani se uglavnom bave ribarenjem i izvozom jastoga. Kako nema razvijenu turističku ponudu, idealan je za avanturiste i sportski nastrojene turiste jer se ponuda zapravo svodi na obilaske za pešake, bicikliste i vožnje brodićima i, naravno, ronjenje.

Ipak, glavna atrakcija je penjanje na najviši vrh Mirador de Selkirk (Selkirkova osmatračnica) na koju se Škot svakodnevno peo ne bi li na pučini ugledao brod spasa.

Izvor: HIZU Planeta / Zanimljivosti, nauka, priroda

Pročitajte i:

OVO je pravi Indijana Džons!