Timoti Džon Bajford: Junak našeg detinjstva

U to vreme nije bilo mnogo izbora na teveu, pa su ljudi morali malo više da se bave sobom i svojom decom. Sećate li se jutara i večeri koje ste provodili uz TV, u pidžami, kao hipnotisani gledajući "Vajata Erpa", Branka Kockicu, "Kolariću - Paniću", "Neven"... Emisije koje su nas pripremale za život? Kao i mnoge genijalne emisije dečjeg programa Televizije Beograd, i "Neven" i "Poletarac" i "Babino unuče"i "Šta se može kad se dvoje slože" izašle su iz radionice reditelja Timotija Džona Bajforda. „Neven“ je začet 1974. godine po pesmama i pričama za decu Čika Jove Zmaja. Ta (komično – edukativna) serija, popularna sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, ne samo da je obrazovala decu, već je bila izvor znanja i mnogim domaćicama. Sećate li se?

A sve je počelo na jugu Engleske, u Salsberiju, na Sendl farmi, 25. jula 1941. godine kada je rođen Timoti Džon Bajford. Otac Frederik, majka Elinor, sestre En i Sara i brat Sajmon.

- Imao sam sreću da moji roditelji nisu imali klasičan posao, već su radili na farmi na kojoj smo svi bili. Kada nismo bili u školi, onda smo svi bili zajedno, svaki obrok je bio zajednički. Moja majka je pomagala ocu na farmi. Od nje sam se naučio disciplini, ona je bila vrlo organizovana osoba. Ali to je i u mojoj prirodi, jer moje sestre nisu kao ja. Ja sam najstariji. Moja dve godine mlađa sestra En bila je medicinska sestra, napravila je pauzu kada je dobila decu, ali je posle nastavila i bila vrlo uspešna u poslu. Kasnije je dobila tumor na mozgu i umrla je. Druga sestra je studirala poljoprivredu i mislila da se vrati na očevu farmu kada to završi.

Međutim, otac je bio veoma staromodan, bavio se farmom još od dvadesetih godina i nije hteo inovacije. Sestra nije mogla to da izdrži pa je predavala poljoprivredu na fakultetu. Brat Sajmon je želeo, kao i ja, pozorište, i želeo je da ide na akademiju. Međutim, javila mu se griža savesti što niko nije hteo da ostane na farmi, i on je ostavio karijeru i vratio se na farmu. Ne zato što je želeo, već zato što je mislio da neko mora da ostane na zemlji i brine o njoj. Nije mu baš išlo i zato nije bio zadovoljan svojim životom. Ipak, imao je sreću da se oženi bogatom ženom, pa su uprkos neuspehu na farmi dobro živeli. Ali nije zadovoljan jer vidi da smo svi ostali radili ono što smo hteli, jedino on nije. („Puls“, T. Čanak)

Nastavak na sledećoj stranici...

Karijeru je započeo radeći za dečji program BBC. Za dokumentarac "I Want to Be a Showjumper" ga je nagradila BAFTA 1969. godine, a dve godine kasnije se preselio u tadašnju Jugoslaviju, gde se oženio i ostao do kraja života.

- Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran. Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting. Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi.

Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo. Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“. „Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu.

Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik. („Puls“, T. Čanak)

Nastavak na sledećoj stranici...

Menjao je sve čim bi video da više ne ide, bez obzira na to da li je reč o zemlji, ženi ili poslu. Najomiljeniji beogradski Englez poslušao je srce kad se upisao na pozorišnu akademiju, kad je ušao u prvi brak sa Engleskinjom Dženi u kome je dobio najstarijeg sina Džastina, ali i kad je drugom suprugom dobio je dvojicu sinova: Andreja i Jovana.

Na pragu sedme decenije njegovo srce se ponovo probudilo kada ga je osvojila i treća žena zbog koje je bio spreman na još jedan početak. Bez mnogo dvoumljenja zaprosio je Beograđanku Zoricu Živanović (58) sa kojom je ostao do svoje smrti petog maja ove godine. Deset godina proveli su u srećnom braku, na Zvezdari, u stanu koji su kupili posle dugog podstanarskog staža.

- Ne znam da li sam, kao čovek koji se tri puta ženio, dobar sagovornik na temu ljubavi. Promenio se moj odnos prema ljubavi, naravno, jer kada ste mladi vodi vas taj prirodni nagon da produžite vrstu. Treći put kada sam se oženio imao sam blizu 60 godina. Žene vole da stvari budu iste kao što su bile, bar je moje iskustvo takvo. A u životu ništa nije isto kao što je bilo. Sve se stalno menja. I ja se menjam. Jer ako niste zadovoljni, morate sami da nađete rešenje, a ne da kukate.

Drugi brak mi je trajao 27 godina, pa se i on završio. A u to vreme kada sam došao u Beograd i kada sam se zaljubio u Milu, u Engleskoj sam bio veren. Teško mi je sada to da analiziram, ali kada sam video Milu, to je bio onaj osećaj – ovo mora da se desi. Uvek sam odluke donosio srcem a ne glavom. I deci to savetujem, da misle srcem a ne glavom. Teško je, ali tako mora. Tada sam bio vrlo nepopularan u svojoj porodici u Engleskoj, pošto sam već kupio i kuću sa verenicom. I brak sa Milom je trajao 27 godina. Ali i tu se emocije menjaju. I kada sam sreo treću ženu, isto je bila odluka srca: ovo moram!

Iako nam je obeležio detinjstvo i ostavio u amanet najlepše godine naših života, Bajfordu smo se odužili tek posle mnogo vremena: skoro 40 godina radnog veka u Srbiji proveo je sa statusom stranca sa privremenim boravkom, a državljanstvo je dobio tek sa 65 godina, na intervenciju tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Imao je problema i da dođe do penzije, a ponovo se našao u žiži javnosti prošle godine, zbog nestašice leka "durožestik". On je uputio apel preko društvenih mreža kada je rekao da će "umreti od birokratije, a ne od raka".

- Ja sam to radio da se obrati pažnja na opštu situaciju, ne zbog mene. Ima ljudi koji su mnogo teže bolesni. (B92).

Legendarni reditelj, scenarista, prevodilac, fotograf, profesor, pisac i savetnik u Dečjem programu RTS-a Timoti Džon Bajford u životu je uvek odlučivao srcem i radio ono što je želeo. Zahvaljujući njemu, ljubitelju i poznavaocu ptica, šuma je postala zaštićeno dobro.
- Šetao sam dugo tom šumom i napravio spisak od 76 vrsta ptica, pa je na osnovu toga dobila status ontološkog objekta za koje se izborilo Društvo za zaštitu prirode. Sada tamo postoji lugar, sa svojom kućicom, i čuva šumu.
Imam dva klinca. Mala. I svakog dana zahvaljujem čudu jer živim u eri interneta. Jer moja deca mogu da gledaju „Neven“ i „Poletarac“. Serije uz koje sam uživala kod bake na Čuburi, uz koje sam naučila da se smejem, volim i brinem o drugima. Srećna sam jer je Timoti Džon Bajford izabrao BAŠ MOJU ZEMLJU da u njoj voli i da usrećuje decu.

Više informacija: timothybyford

Evo jednog lepog i zanimljivog intervjua koji otkriva neke lepe trenutke... yugopapir.blogspot