Životna priča Merilin Monro: TRAGIČNA SUDBINA koja ne prestaje da interesuje ceo svet!

Uvek obučena u uske i pripijene haljine koje su izazovno naglašavale njene obline, sa ženstvenim uvojcima, maznim glasom i podignutom levom obrvom, Merilin Monro je postala seks simbol pedesetih godina prošloga veka, mit koji do danas nije uspela da sruši nijedna glumica.

Iako ju je još sredinom 1999. godine magazin Playboy proglasio se*s zvezdom 20. veka, pre nekoliko godina proglašena je i za najseksepilniju glumicu svih vremena.

Rođena je kao Norma Džin Mortenson 1. juna 1926. godine u sirotištu okružne bolnice u Los Anđelesu. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima jer ju je otac ostavio, a majka je relativno brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.

Od svoje šesnaeste godine Merlin je koristila majčino prezime Bejker jer je saznala da joj se otac nije prezivao Mortenson. Dve nedelje od proslave šesnaestog rođendana, buduća zvezda odlučila je da se uda za Džejmsa Doertija, radnika u fabrici aviona. U knjigama Tajna sreća Merilin Monro i Normi Džin s ljubavlju, Džejms je tvrdio da su se voleli, ali da su nju poneli snovi o slavi. U članku napisanom 1953. godine pod naslovom "Merilin Monro je bila moja žena" za Fotoplej, napisao je da je on nju ostavio.

Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, buduća glumica je sa svekrvom počela da radi u fabrici "Radioplane Company", čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni. Kada je vojni fotograf Dejvid Konover obilazio lokalne fabrike fotografišući za članak posvećenom ženama koje doprinose ratnim naporima u časopisu "YANK", Normu je okarakterisao kao potencijalni model, da bi ona ubrzo potpisala ugovor u agenciji za modele "The Blue Book".

Nakon toga ona je skratila kosu i ofarbala je u zlatnoplavu nijansu. Na nagovor fotografa, odlučila je da ode u Holivud kako bi pokušala da radi kao glumica, ali je pre odlaska potpisala papire za razvod. Njen početak okarakterisale su skromne sporedne uloge i nije brzo napredovala. U proleće 1945. postala je poznata kao san svih fotoreportera i te godine pojavila se 33 puta na naslovnim stranama velikih magazina.

Sledeće godine slučajno ju je primetio Ben Luon, lovac na talente. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući "20th Century Fox", nakon čega je dobila standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično. Luon joj je predložio da uzme umetničko ime Merilin, po Merilin Miler, budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Tako je 21-godišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro.

Posle nekoliko nezapaženih uloga i otkaza koje je dobijala na sve strane, Monro je upoznala jednog od najboljih holivudskih agenata - Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsednik Foksa, Deril F. Zenik, nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti.

Ipak, ni tada nije bila srećna, a ostala je upamćena njena rečenica: U Holivudu ti plaćaju hiljadu dolara za poljubac i 50 centi za tvoju dušu. Prva značajnija uloga bila joj je u filmu Džungla na asfaltu u režiji Džona Hjustona, koji je bio veoma zadovoljan njenom glumom.

Uloga Anđele Pinvej donela je Merilin Monro željeni dugogodišnji ugovor sa kompanijom "20th Century Fox", posle čega je nastupila kao mis Kasvel u filmu Sve o Evi, za koji neki kažu da je slika njenog života. I tada se radilo o filmskoj zvezdi i zgodnoj plavuši, ali samo to i ništa više.

Iako su joj uloge bile male, publika i kritičari primetili su kako joj je Hajd platio manje plastične operacije za nos, bradu, kao i stomatološku intervenciju. Od tada, karijera je počela da joj cveta, a status plave se*s bombe potvrdio se posle filma Muškarci više vole plavuše.

Nizala je hit za hitom: Kako se udati za milionera, Sedam godina vernosti, Autobuska stanica i Neki to vole vruće koji je pokazao da je Merilin Monro i odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je i poznati "Actors Studio" u Njujorku, ali su je i dalje samo malobrojni doživljavali kao ozbiljnu glumicu.

U to vreme počele su da kruže fotografije gole Merlin koje je snimio fotograf Tom Keli još dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. pojavila se u prvom izdanju Playboya. Zbog skandala u studiju, glumica je javno potvrdila da je na slikama zaista ona. Na novinarsko pitanje šta nosi u krevetu, odgovorila je: "Chanel No. 5", a kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je: "Radio".

U svojoj dvadeset šestoj godini Merilin je bila jedna od najpoznatijih žena u Holivudu, ali i na svetu. Tada je i drugi put stala na ludi kamen i zaklela se na vernost čuvenom igraču bejzbola Džou di Mađu. Kasnije je u knjizi "Moja priča" napisala kako nije htela da ga upozna jer se plašila da se on uklapa u stereotip američkog sportiste. Tokom medenog meseca otputovali su Japan, a nju su zamolili da poseti Koreju. Za četiri dana održala je deset nastupa na vrlo niskim temperaturama za sto hiljada vojnika koji su tamo služili. Biografi su naglasili da Di Mađo, koji je tokom njenih nastupa po Koreji ostao u Japanu, nije bio srećan ženinom odlukom jer je hteo da to bude intimni put.

Četrnaestog septembra 1954. godine Merilin je snimila sada već kultnu scenu u kojoj joj vetar diže haljinu, za film Sedam godina vernosti u njujorškom pozorištu "Trans Luks". Bil Kobrin, tadašnji Foksov dopisnik sa Istočne obale, rekao je kako je Bili Vajlder hteo da to postane medijski cirkus: Svaki put kad bi se haljina digla, publika bi se uzbudila, a Di Mađo bi poludeo. Par se posle toga posvađao u predvorju hotela, a ona je zatražila razvod zbog psihičkog nasilja 274 dana nakon venčanja.

Treći put se udala 29. juna 1956. godine za dramaturga Artura Milera, kojeg je upoznala pet godina ranije u Vajt Plejnsu, u Njujorku. Sklapanje braka krilo se od medija, a iako je vaspitana u hrišćanskom duhu, prihvatila je judizam pre ceremonije venčanja. Nakon što je završila snimanje filma "Princ i plesačica" sa Lorensom Olivijeom, par se vratio iz Engleske u SAD i otkrio da je Merilin trudna.

Međutim, kako je bolovala od endometrioze, a trudnoća se pokazala kao vanmaterična, ubrzo je izgubila bebu. Milerov scenario za "Neprilagođene", priča o očajnom razvodu, trebalo je da bude njegov dar voljenoj za Dan zaljubljenih, ali u vreme kad je snimanje počelo, 1960. godine, njihov brak je bio nepopravljiv.

Razveli su se naredne godine 24. januara u Meksiku, a Miler se već 17. februara 1962. oženio sa Inge Morat, jednom od modela koja je radila na snimanju Neprilagođeni. Taj film je ujedno bila i poslednja dovršena saradnja Merilin i Klarka Gejbla. Iscrpljujuće snimanje Neprilagođenih odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi, a Merilin, Gejbl i Klift Montgomeri ostvarili su uloge koje su savremeni kritičari pozitivno ocenili.

Kasnije su tabloidi optuživali Merilin zbog smrti Klarka Gejbla koji je tokom snimanja preminuo od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na setu. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač.

Nakon Klarkove smrti, glumica je prisustvovala krštenju njegovog sina koga Gejbl nije dočekao da vidi. Posle snimanja, ona se vratila u Holivud kako bi nastavila rad na komediji Džordža Kjukora, "Something’s Got to Give", nikad završeni film koji je postao legendaran zbog problema na setu, a pokazao se kao skup debakl za Foks.

Budući da je bio finansijski opterećen produkcijom filma "Kleopatra" sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Merilin Monro i zamenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin koji je u svom ugovoru imao klauzulu da bira glumce s kojima će sarađivati, nije hteo nikog do Merilin i studio ju je vratio.

Već tada se nazirao početak njenog kraja. Doživela je dva spontana pobačaja i jednu ginekološku operaciju, počela je da pije, a imala je i kratku aferu sa francuskim pevačem Ivom Montanom.

Od svih njenih veza najviše je odjeknula ona sa predsednikom Džonom F. Kenedijem. Šta se zaista između njih dvoje dogodilo, ostaće večna tajna. Razvod od Artura neposredno pred premijeru Neprilagođenih, veliki problemi sa drogama, gubljenje uloga u filmovima i često bolničko lečenje od opijata uticao je na to da joj se ceo život postepeno počne raspadati.

U maju 1962. ostvarila je poslednji poznat javni nastup, pevajući "Srećan rođendan, predsedniče" na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsednika Džona Kenedija. Njeno zdravlje počelo je da slabi zbog sve veće zavisnosti od tableta.

Iste godine počela je ponovo da se viđa sa drugim mužem Džoom Di Mađom, a u februaru 1961. njen lekar poslao ju je na psihijatrijsku kliniku Pejn Vitni gde je, prema kazivanju Donalda Spota, smeštena na odeljenje za najteže slučajeve.

Nakon dvonedeljne terapije, odlučila je da napusti kliniku, ali nije mogla sama da se odjavi, pa je pozvala bivšeg supruga Di Mađa koji ju je izveo. Posle mu se pridružila na Floridi, a njihova priča o tome kako su samo dobri prijatelji, nije zaustavila glasine o tome da su se ponovno venčali. Ipak, glasine nisu bile tačne, ali je Merilin pristala da se ponovo uda za njega.

Iako je venčanje bilo zakazano za osmi avgust 1962. godine, do njega nije došlo jer su je petog avgusta pronašli mrtvu u svom stanu. Posle opsežne istrage, policija je utvrdila da je glumica izvršila samoubistvo uzimanjem prekomerne doze pilula za spavanje.

U vezi s tim pojavile su se brojne teorije zavere koje su samoubistvo dovodile u pitanje i implicirale da su u glumičinu smrt umešani Robert i Džon Kenedi, s kojima je imala ljubavne afere. Govorilo se da je i CIA umešana u njenu smrt jer je, navodno, prelepa glumica postala preopasna za predsednikov imidž.

Ožalošćeni Di Mađo organizovao je sahranu i nije pozvao nikoga iz Holivuda, već samo najbliže prijatelje i rođake, a to je objasnio rečima da su oni samo povređivali Merilin. Dvadeset godina je u njenu grobnicu slao tuce crvenih ruža tri puta sedmično, a za razliku od njena druga dva muža, o pokojnoj supruzi nije govorio u javnosti i nikada se više nije ženio.

Osim mita o ženi koja je zračila, iza Merilin je ostala jedna od najlepših balada Eltona Džona "Good Bye, Norma Jean".

Poslednji veliki intervju dala je za magazin "Life", u kojem je otkrila da je bila ogorčena kad su je u Holivudu etiketirali kao glupu plavušu i kako je volela svoju publiku.

Snimila je i fotosešn za "Vogue", a neposredno pred smrt počela je da radi i na svom novom filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, kao i svojoj ulozi u biografskom filmu o Džin Harlou. Drugi filmovi u kojima je trebalo da učestvuje bili su "What a Way to Go!" u kojem ju je zamenila Širli Meklejn, potom komedija sa Dinom Martinom u glavnoj ulozi "Poljubi me, budalo", ali je Kim Novak preuzela njenu ulogu, a na pomolu je bio i mjuzikl "Drvo raste u Bruklinu".

Slavna Merilin Monro sahranjena je 8. avgusta 1962. godine na groblju Vestvud Vilidž u Los Anđelesu. Li Strazberg održao je govor na sahrani rekavši da ona ostaje jedna od legendarnih ličnosti 20. veka i prototip holivudske filmske zvezde, što se pokazalo tačnim i pola veka kasnije.